mentor.bg

Internet spaja ljude. Ponekad se razvije i prava ljubav.Ona na daljinu kad svaka reč mora biti pažljivo napisana, svaka misao dorečena da se slučajno ne bi nešto pogrešno protumačilo. Čita se naravno i između redova, zamišlja se...Ljudi počnu da čeznu za upoznavanjem...

Eh....kako je moralo biti ljudima dok nisu imali internet....

Ovo je priča iz tog doba.....

Dešava se u Beogradu, tridesetih godina prošlog veka. Ona je mlada, pametna, obrazovana devojka. Međutim, otac se razboleo i više nije mogao da radi. Porodica se našla u krizi. Rešila je da se zaposli. Našla je posao kao teleprinterista u ŽTP-u. Naučila morzeovu azbuku. Sa žarom mladosti se bacila na posao. Nisu joj smetale ni noćne smene, ni stalna gužva, ni napetost. Zapravo, sve češće je sa nekim posebnim nestrpljenjem i iščekivanjem išla na posao. Beše uočila ''rukopis'' nekih službenih poruka u koje bi se uvek umešao i neki pozdrav, par prijateljskih reči... (Iako su morzeova slova uvek ista razlikuje se način na koji ih neko kuca, to je prosto ''rukopis'' te osobe).

Uskoro je saznala i prezime svog prijatelja iz daljine. Sve češće je mislila na njega. Poruke su bile sve srdačnije. Osmelila se da odgovara na njih. Sve je to kratko..par reči koje putuju žicom, a opet.....

Jednog dana na njeno radno mesto stiže čovek koji je, kako reče, prijatelj njenog kolege iz Kragujevca. Srce joj zakuca brže. I taj kolega je visok, naočit čovek...eh...da je on bar onaj....

 (Dalje)